Opis straha

Hladnoća. Tama. Čemer. Jad.
Svojim tankim belim prstima, hvataju me za gola ramena, povlačeći me polako unazad.
Koža poznaje.
Instiktivno reaguje na njihov dodir, podižući u meni, već nastao osećaj panike. Strah se širi mojim telom, kao testo, pod rukama iskusnog pekara.
Oči poznaju.
Nemo teku suzice. Polako se slivaju niz obraz, do ugla usana, gde osećam njihov slan ukus.
Gde sam to ja? 
Na raskršću čijih puteva?
Vrisak.
Niko te ne čuje, mala devojčice, jer pogodi šta?
Ti si potpuno sama.
Samoća odjekuje još jednim vriskom, dok se strah zadovoljno smeška.

Nestvarno stvaran

Ko sam ja bez tebe? Krhka ljuštura koja čeka da vetar jače dune i odnese je u drugi svet, tamo gde si ti.. Suze padaju krišom, skidajući nasmejanu masku, to niko ne vidi.. Nepravda, boli jače nego ikad, slama srce na hiljadu delova, a ti nisi tu.. Od kad tebe nema, izgubljeno koračam mokrim ulicama, priželjkujući da si opet tu.. Sve je ovo samo ružan san.. Sutra kad se probudim, bićeš pored mene, kao da nikad nisi otišao, a ja ću opet živeti.. Život bez tebe, nije život, to je samo preživljavanje.. Najgore je to što niko ne razume, a ti si uvek znao.. Jer ti nisi bio ono za šta su te smatrali, zar ne Debeli?

Broken Angel

Pitanja Bez Odgovora

Pitala se šta ju je spasilo tog dana.. Šta ju je spasilo njegovih grabljivih ruku, očvrsnulog uda, pribijenog, uz njena bedra? Da li je to bio njen pogled, uplašene devojčice tek otkrivene ovom užasnom svetu ili pak, drhtaj njenog krhkog telašca, dok je pokušavala da se izvuče iz njegovog nepopustljivog stiska? Njegove grimizne oči iznenada promeniše boju, postajući sve tamnije i tamnije.. Želja u njemu sve više i više raste, do konačne granice pucanja.. Njegove oči sad su potpuno crne, kao i njeni izgledi za život bez straha, za detinjstvo, spokojno i srećno.. Polako joj pomera pramen kose sa oznojanog čela, dok drugom rukom pritiska njene, od straha modre usne.. Njene oči vrište, dok on polako otkopčava kratke pantalone.. I tada, u tom trenutku, u njemu, nešto se prelomilo.. Prebledeo je dok je pokušavao da što pre pobegne od nje, kao da je ona, ono što je zlo u toj sobi.. Stisak je popustio, njene tanušne, blede usnice povratiše boju, a na njeno malecno telo više nije bilo pritiska i sada je ponovo mogla da udahne taj smrdljivi vazduh.. Ustao je sa nje, sad već omlitavelog uda, shvatajući šta je zamalo uradio.. Njegovo naglo shvatanje stvari, navelo ju je da se potpuno parališe, a njega da krene da beži, da beži što dalje od tog mesta uprljanog grehom.. Sada, deset godina kasnije, i dalje se pita šta je bilo to što ju je spasilo.. Šta ga je navelo da ipak, ne predje tu granicu sa koje više nema povratka? A on? On, nestao je u tami te noći kada je izgubila detinjstvo.. 

Broken Angel

Abreakcija

Sve što znam me boli. Svet je ispunjen nekom ružnom bojom, koju pre nisam primećivala. Postalo mi je svejedno da li sija sunce, ili pada odvratna kiša. Postalo mi je svejedno kome dopuštam da me povredi, jer svi pokušavaju. Postalo mi je svejedno da li je noć ili dan, vidim tugu i u svetlosti i u tami.

Više se ne nerviram kada pojedem sladoled umesto jabuke, nije me više briga koliko će me to bubuljica koštati i koliko kilograma viška. Nisam nikakav gurman i nisam opsednuta ni slatkišima ni hranom generalno, ali mi hrana u tih par minuta pruža jedinu distrakciju, od koje sam postala opasno zavisna. Ovoga jutra se nisam ni našminkala, ni oprala kosu, ni utegla u onu usku crnu haljinu koja mi čini noge mršavijim. Svaki put kada pomislim da uradim nešto što me čini srećnom naiđem na veliki zid morala u glavi. Taj zid ima mnogo vrata koja predstavljaju opcije, sva su otključana. Šta onda radim ja na drugoj strani zida pitate se? Uhvatila sam se za svaku kvaku, ali nisam imala snage da okrenem nijednu. Iza zida me čeka nešto bolje-sve je bolje od ovoga. Zašto ja stojim ovde u ovoj pustinji bez ičega? Uplašena sam, mnogo. Osećam se kao da sam sa ove strane zida u delićima, raspadnuta i kada pokušam da spojim delove oni ne odgovaraju jedan drugom. Valjda se plašim da ako odem kroz vrata neće svi delići ostati sa mnom. Plašim se da budem srećna, jer sreća je nesavršena. Plašim se tog nesavšenstva, volim red, volim kontrolu, volim predvidivo. Na ovoj strani zida nemam ništa, ali imam red i sve te delove sebe na istoj strani, iako ne u celosti. Kakva to osoba može da se odrekne sreće da bi imala kontrolu? Rećiću vam da je to jedna bolesna osoba, slomljena u svakom smislu i na samom kraju nemoćna. Nemoć je moja najgora bolest. I poštenje. Noću ponekad pomislim da ne mogu da živim ovaj život, ne mogu da ga prihvatim. Može se reći da nisam dovoljno hrabra. Zapravo sad kad pustim samokritičnost u sebi sa lanca shvatam da sigurno nisam dovoljno hrabra. Boli me ta pomisao, kao sto inače čoveka zaboli u pokušaju da prihvati svoju manu. Nisam hrabra, stvarno nisam. Bojim se svega, sreće i tuge, bola i radosti, uspeha i srama, mržnje i ljubavi. Bojim se da živim. Pre sam se krila u knjigama, sada se krijem u glupim serijama i fimovima i sakrivam strepnju u sebi, sakupljam je a onda neku bezazlenu noć kada ostanem sama isplačem tu svoju slabost. Ono što najmanje poštujem kod sebe jeste da uvek mislim da mi je sada gore nego ikad, a sa vremenom samo postaje gore. Onda sednem i gledam stare slike i sećam se događaja koji se sadrže u toj slici i pomislim kako mi je bilo lepo, a onda se setim da sam i tada mislila kako mi nije dovoljno dobro. Mrzim sebe jer nisam bila dovoljno samouverena da prihvatim simplicitet sreće kada sam je držala u šaci, mislila sam da mora bolje, mora do savršenstva i može do savršenstva. I moglo je, ali to nije bila poenta. Poenta je bila da živim u momentu za koji sam znala da je dovoljan, da spontano postajem bolja, da ne tražim od sebe perfekciju i kompletnost.

Snažnija sam ujutru jer ne plačem. Ne krivim nikoga za ovo što mi se dešava do moju majku. Juče sam joj rekla da bih volela da umre i da pati i da joj na grob ne bih ostišla kad bi se to desilo. Najtužnije od svega je što dok sam čekala da me sustigne gađenje prema samoj sebi i sram i kajanje, shvatila sam da neću to dočekati, ne ovog puta. Nisam se pokajala, čak ni sada kada sam prespavala na tim rečima i kada nisam poneta momentom ispunjenim mržnjom i euforijom. Nije mi žao što sam joj sve to rekla, a to to je ono najgore. Pre bih pojela svoj jezik samo kad je naljutim. Sedela bih satima u sobi i plakala jer sam je možda povredila, ali ona nikada nije dolazila kada sam plakala. Gledala me je mnogo puta kako plačem, ali nikada nije dolazila. Ja sam dobra osoba i za sve za šta normalna osoba ne bi gubila svoje živce i vreme, mene obuzima osećaj krivice. Količina empatije i razumevanja koje ja sadržim u svom malom telu je nenormalna, a znam kako to narcisoidno zvuči, ali sam odlučila da jednom u životu budem iskrena sa sobom. Sada sam opet počela da se pravdam, pa sam izbrisala rečenicu. Ovo je moj tekst, neću razmišljati sta moji potencijalni ili možda imaginarni ljudi koji čitaju misle. Sve u svemu nisam se, po prvi put u životu pokajala, jer nisam bila poneta besom, bes je sada prerastao u moju melanholičnu karakternu osobinu. Nisam bila euforična i afektivna, moja sangvinična priroda se pred ličnošću moje majke preobrazila u melanholiju. Moje najgore stanje je melanholija. Najviše se uplašim za sebe kada sam u ovom stanju hladne vatre. Tada znam da nema izlaza, kada mi postane svejedno, kada ne izgubim bitku nego je predajem samovoljno. Najgore ožiljke ti ne ostavljaju najzlobniji ljudi na svetu, loši ljudi, već ljudi koje pustiš previše blizu. Mislila sam da je porodica nešto sveto, sinonim za osobe koje jedne drugima žele sreću više nego sopstvenu, za pobedu urođene sebičnosti. Mislila sam da je porodica isto što i grupa ljudi kojima možeš da daš svoje srce, dušu i svo poverenje. Mislila sam da su oni jedini ljudi na svetu pred kojima smeš da pokažeš svoju dušu nagu, da ostaneš ranljiv. Da im daš sve što može da te ubije, a da oni to iskoriste da te brane od drugih. Ponekad, kada nemaš sreće, ljudi koji drže noževe koje si im dao upere u tebe, a započinju napad svaki put kada vide sreću u tvojim očima. Ponekad ti daju vremena izmedju napada da se oporaviš, što ti kasnije samo poveća bol. Ponekad izgubiš svu moć regeneracije, izgubiš bitku za koju ti niko nije rekao da moraš da vojuješ. Ponekad i kada pokušaš da se boriš i tu osobu povrediš upola koliko je ona tebe, izgubiš sebe u procesu. Postaneš agresor u tom mehanizmu odbrane. A tada je najgore, kada u sebi pronadješ obrise osobe koja te povredjuje, osobe koja ne želi da budeš srećan. Najgore je jer onda mrziš sebe više nego tu osobu. Izgubiš se u osobi koja je trebalo da ti bude porodica, sklonište od užasnog sveta, čvrsta ruka da te podigne kada padneš. Ponekad umesto toga dobiješ svet u polomljenom ogledalu.. Osećam kako mi se u um opet vraća ona pomućenost i haotičnost, nalet inspiracije polako prolazi, tako da ću privesti ovo kraju. Divim se Karlu Gustavu Jungu kako je mogao da ostane snažan i prođe kroz ovo putovanje samootkrića, da ne odustane jer je teže istražiti i suočiti se sa sobom, nego sa ostatkom sveta. Ovo je sva abreakcija za koju sam sposobna…

Julija

Plavetnilo realnosti

Jedan balončić, do vrha napunjen plavim, hoda ulicom oborenog pogleda, kao da se plaši susreta sa slučajnim prolaznicima. Kao da su njihovi pogledi iglice i samo jedan  dovoljan je da ga probuši. Nije bilo potrebe da se plaši, jer ljudi ga nisu ni pogledali. Svako je išao svojim putem, jureći samo za svojom srećom. Nisu se obazirali na njega, kao da su se plašili da će ga slučajnim dodirom u prolazu ili nehajnim pogledom, probušiti, i onda puf, njegova plava unutrašnjost će se proliti po njima. A onda oni postaju plavetnilo realnosti. Šta ako je sve što je tom balončiću trebalo, bio jedan slučajan dodir ili stidljivi pogled u prolazu?

Broken Angel

Moje biće

Dok smo odrastale volela sam da gledam to krhko biće snažnog srca kako spava pored mene, jede kriške belog hleda prekrivenih samo majonezom, zaliva ih časama koka-kole, češlja kosu četkom koja se raspada. Volela sam da je gledam kako gradi štit oko sebe koji kao da odbija negativnu energiju, volela sam što je nije briga šta drugi misle o njoj jer je znala da ne radi ništa pogrešno i zavidela sam joj na tome neretko. Volela sam njenu plavu neurednu kosu koju ponekad spali svećom, a ponekad i iseče koji pramen jer frizeri su precenjeni, a ona to i onako može da uradi sama (usput joj je i zanimljivo). Volela sam njene azurno plave, tople oči koje utope u svet za koji niko ne zna, neku njenu verziju Nedođije. Volela sam čak i naše glupe svađe i naše lude poruke preko interneta. Volela sam naša ogovaranja, zajedničke neprijatelje, njene ludačke, strasne, neostvarene i ostvarene ljubavi o kojima sam slušala kao o romanima i radovala se ili tugovala kao da se dešavaju meni. Noževi zabijeni u njena leđa bile su krvave rane na mojim. Njene su me boljke bolele više od sopstvenih. Kad god znam da je srećna nije mi više bitno što više nije moja, što nije sa mnom. Volela sam to što me je učila kako da zaustavim suze kad mislim da mi je teško, što mi je punila pluća vazduhom kada sam mislila da se gušim. Volela sam kako me je osmesima terala da zaboravljam o svemu što sam znala kroz sta je prošla, a znala sam sve. Pričala je o svojim padovima kroz osmehe i svoje mane je sama isticala da drugi ne bi to mogli da iskoriste protiv nje. Naučila me je svemu što znam o tome kako da se odbranim od okrutnosti i osude, naučila me je da budem snažna i da nikada ne sažaljevam samu sebe. Svi su je osuđivali i smejali joj se, a niko nije znao ništa o njoj, bila je i ostala bolja od svih njih. Obično kada neko upozna osobu sa takvom sudbinom gleda je kroz oči sažaljenja i kada je pogleda vidi tu njenu tužnu priču, ali ona nije bila jedna od tih ljudi. Ona je imala težu sudbinu od svih njih, ali kada je pogledate vi ne vidite njene nesrećne trenutke već ogoljeno, veselo lice devojke sa plavim očima koja izgleda kao da nema brige na ovom svetu. Svakoga dana mislim na nju, ma koliko se udaljeno od nje osećam. Sećam se da smo se jednom posvađale i trajalo je mesecima, čini se zauvek. Bila mi je kao trn u plućima, ne mogu da opišem taj osećaj kada sam mislila da više nikada neću dobiti ono:“Volim te“ od nekoga za koga sam mislila da mi je druga polovina. Sećam se kako sam mesecima mislila da me uopšte ne boli taj deo moje duše koji je bio rezervisan samo za nju. Mesecima nijednom nisam ni suzu pustila, čak nisam dozvolila ni da me obuhvati tuga što sam je izgubila. A onda kada sam slučajno otpušila bocu u kojoj sam držala sva ta osećanja, u noći za koju sada smatram da je jedna od najgorih u mom dosadašnjem iskustvu, sedela sam u mracnoj sobi i gusila se u suzama. Osećala sam se slomljeno, kao da je deo mene nestao. Nikada ne želim da se tako osećam, da osećam kako mi je bez nje.

I šta sada radim? Sedim na hladnom parketu svoje sobe sa mešavinom klaustrofobicnog i nostalgicnog u sebi i pokušavam da ne plačem. Kada pomislim na nju volja mi se prosipa i soba postaje tesna. Danas mi je rekla nešto što me je nateralo da napišem ovo. Sada opet mogu da čujem kako joj se još jedno parče srca cepa, opet jasno vidim ono njeno uspavano lice na jastuku pored mog i svega se opet sećam kristalno jasno. Nedostaješ mi. Nije fer. Znam. Znam. Znam.

Volim je, stvarno. Volela bih da svi imaju svoju devojku plave neuredne kose i azurno plavih očiju sa ogromnim srcem, jer tek bi tada znali šta je prava ljubav. Takva ljubav boli kao vatra koja titra na goloj koži, ali bez nje nikada niko neće saznati poentu života, tuge i sreće.

-Julija

Snovi ili realnost?

Obožavam one dane kad se vratim ranije iz škole, pa dodjem kod tebe i zaspimo bezbrižno, na tvom krevetu, pored vrelog radijatora.. Obožavam one trenutke kad se ušuškam pored tebe i ponovo se osetim kao malo dete, bezbrižno i znajući samo za osmeh.. Obožavam proleće, jer naša se ljubav rodila zajedno sa prvim ljubičicama i slatkim mirisom tek procvetalog bagrema.. Obožavam tebe,  jer si mi pokazao šta znači prava ljubav i naučio me da volim.. Volim te. ZAUVEK

Broken Angel

Plima

Ne budi jutro u mojim ocima, ne posipaj sjaj po cilimu izazova i nemoj mi drzati srce tako bahato. Da li moje hladne ruke mogu nacrtati osmeh na tom kamenom licu? Zna nebo za onaj davno bacen pogled i zagrljaj u letu, znas li i ti? Taj mali plamen na tankoj sibici i dalje para nebo, ali hoces li dopustiti da ga zvezde zasene? Nije nama nikada tisina razarala duse, mi smo tisinu voleli. Pusti me, zasto me lomis tako grubo smenom snova i realnosti? Ma znam ja da nisi ti kriv, ali zasto onda na ovim okovima pise tvoje ime?

Julija

Olakšanje

Buljim u prazan papir, drhtavim rukama pokušavam da preslikam svoja osećanja na njega ali ovoga puta, čini mi se, nisam sposobna za taj podvig. Svejedno cu pokušati.

Prilazim prozoru i sklanjam jeftinu belu zavesu u stranu. Prstima remetim razlivanje magle po staklu kako bih ‘naterala’ gradska svetla izvan njega da me umire. Hvatam se za kvaku i otvaram puštajuci hladan decembarski vazduh da zavede maglu i odnese je zajedno sa napetošću koja mi ispunjava telo. Spuštam čelo na promrzlu površinu i bacam pogled na park ispod „terase“, ako se tako moze nazvati mali prostor oivičen zelenom ogradom oko okvira. Svetla zgrada i uličnih svetiljki u meni bude mir i osećaj spokoja, kao kod deteta koje vidi novogodišnju jelku posutu lampicama i ukrasima na zimsko jutro. Spuštam se na kolena i puštam nevidlive ruke vetra da me obrgle, ignorišući telo koje protestuje blagim drhtajima i melodijom cvokotanja zuba. Otac mi je već par puta najavio činjenicu da će se kad-tad preseliti zbog razloga kao što su stalno nestajanje vode u kuhinjskoj česmi, buđ koja se neumorno nakuplja na zidovima zbog vlage i konstantnog mraza u stanu koje mora da tretira stalnim kupovanjem novih grejalica što predstvalja dodatni trošak. Uprkos tome, dok sam sedela ovde, pomislila sam kako ovi činioci njegovog nezadovoljstva na ovom mestu ne prelaze granice tolerancije. Dokle god mogu da dođem ovde kada me opeku tuga i bes svojim plamenovima i pustim da ih grad i ledeni vetar ugase ostavljajući samo male crvene površine na osetljivoj koži, sve ostalo je irelevantno. Stan mog oca je na 14.(ujedno i poslednjem) spratu sivog solitera i niko nije previše odusevljen njime-osim mene naravno. Ne znam kako bih opisala taj osećaj kada stanem na ivicu zelene ogradice i pogledam 14 spratova niže u sitne prilike ljudi koji prolaze i harizmatična svetla ostalih solitera koji se prostiru u nizu sa ovim. Zamislite samo kako svaki od tih prilika ima svoju priču, o kojoj ne znam ništa, a možda nikada neću ni znati. Onda ih posmatram onako od gore gde sam sama, ali ne i usamljena jer su oni uvek tu, čak i u gluvo doba noći kao što je sada i na neki magičan, nestvaran način delim svoje teskobe sa njima. Počinjem da pevam i dalje oslonjena na staklo, blagim, melodicnim glasom, podižem pogled. Osećam kako se moj glas prostire po nebu-večeras su zvezde utkane u oblake bile moja publika. Zatvaram oči i slušam odzvanjanje sopstvenih glasnih žica kako se meša sa zvucima saobraćaja u daljini. Ništa nije toliko teško više i ništa ne boli istim intenzitetom…usudjujem se i da pomislim da možda uopšte i ne boli. Osećam se kao onda kada sam bila dete i kada mi je otac rekao da mogu da pustim balon ispunjen helijumom koji mi je kupio. Bila sam presrećna dok sam ga posmatrala kako se izdiže u nebo sve dok nije bio samo mala tačka na horizontu. Sva bol neuzvraćene ljubavi je nestala poput tog balona i sada dok stojim na balkonu pogleda izgubljenog u gradskim svetlima napokon osećam kako hladnoca ponoći uzima moja skeptična razmišljanja i strahove da bi balon mogao da se vrati, i plete ih u niti vetra nestajući. Ništa više nema smisla, a ipak sve ovo ima više smisla za mene nego ikada pre.

Nisam umela da pretočim kraj ovog početka u reči, pa će ostati nedovšen u svom usponu.

-Julija

Srecan rodjendan

Reći da je posebna je kao isto kao kad biste u ruke uzeli parče sunca i pokušali da ga opišete. Napori koje ljudi ulažu u cilju da je shvate su besmisleni isto koliko je to i brojanje svezda sa mesta na proplanku u ponoć letnjeg dana. Bespomocan je sav trud uložen u pokušaje običnih i postodušnih da je protumače i otope led sa njenog velikog srca.

Ona je sjajnija od parčeta sunca i njena duša ima više zvezda nego nebo u ponoć letnjeg dana. Morate imati sunce u očima i zvezde u duši da biste otopili led sa tog srca.

U tim azurnim očima oivičenim maskom sreće uvek titra nada pomešana sa neukrotivom slobodom i buntovničkom ljubavlju. Ona voli na veliko, bezuslovno i dečije. Srce predaje bez razmišljanja i kajanja, a i kada ga polome samo cete videti jednu jedinu suzu koja trazi svoj put niz večito rumene obraze. Njena duša je snažna, tiha i lelujava; kada bih morala da je poredim sa bilo kojim predmetom na svetu izabrala bih dijamant-jedinstvena, neprocenjiva, snažna i neprobojna.

I na kraju ne preostane mnogo reči kojima možete da iskažete svoja osećanja prema takvoj osobi kao sto je ona…sedite u tišini i pokušavate da nadjete reči iako znate da nijedna reč neće biti dovoljna. Na samom završetku svojih retoričkih sposobnosti odustanete i u glavi vam odzvanjaju dve reci:

Volim te.

-Julija